Архитекте из Будимпеште, Деже Јакаб и Марцел Комор, почетком 20. века у Суботицу доносе тада врло модеран стил мађарске сецесије, по којој је архитектура Суботице и данас препознатљива. Пројектовали су: Градску кућу, Синагогу, двоспратну зграду банке – Путник у улици Корзо 4, зграду Јеврејске општине…

Аеродром Биково је цивилни аеродром који се налази 6км југоисточно од Суботице. Аеродром се користи за спортско-школско и тренажно летење авиона и једрилица, као и скокове падобранаца. Пилотажне зоне размештене су у правилном троуглу око аеродрома. Једриличарска зона за висине изнад 1200м ограничена је на западу линијом која спаја језеро Палић и Србобран, због близине ваздушног пута који води ка излазној тачки Келебија. Висина школског круга за авионе је 300м, а за једрилице 200м.

Азотара Суботица је јединствена техничко-технолошка целина за производњу комплексних неорганских ђубрива NPK и NP. Пројектовани капацитет је 500 хиљада тона ђубрива годишње. Одлука о изградњи фабрике, као и инвестициони програм, донети су 1977. године. Фабрика је пуштена у пробну производњу 1986, односно 1987. године.

„Арена Забаткиенсис“ („Суботички песак“) је први вински ред код нас, основан је на Дан Светог Трифуна 14. фебруара 2001. године. Чланови овог реда су виноградари и винари из Суботичко-хоргошке пешчаре, стручњаци за лозу и вино, истраживачи историје виноградарства и винарстава, истакнути угоститељи, туристички посленици, личности јавног и културног живота, новинари. Њихов циљ је да представе и пронесу добар глас вина с песка.
На винским и сличним свечаностима витезови се појављују у атрактивним одорама и ознаком реда, чиме у јавности промовишу културу пијења вина.

Богдан, Звонко (рођен 5. јануара 1942. у Сомбору) је певач традиоционалне војвођанске музике. Живи и ствара у Суботици. Поред тога што је познат као певач, он је такође и композитор, сликар, песник и џокеј. Препознатљив је и по својим учтивим и џентлменским манирима. Његове песме носе мирисе равнице, прошлих дана, боемског живота, Дунава… Оне певају о љубави, коњима који слободно јуре, женама…
Звонко Богдан пева оригиналне и традиционалне песме (нарочито оне везане за Буњевце) уз пратњу тамбурашког оркестра. Једна од песама по којој је познат, а коју је сам компоновао је „Еј, салаши на северу Бачке”.
Неке од његових најпознатијих ауторских песама су: Еј, салаши на северу Бачке, Већ одавно спремам свог мркова, Прошле су многе љубави, Говори се да ме вараш, Крај језера једна кућа мала, Неко сасвим трећи, О теби певам најдражи граде, Један стари контрабас, Ко те има тај те нема, Не могу се сетит’ лета, Буњевачко прело, Доћи ћу ти ко у старој писми…

Бања Палић: као Бања Палић је познатa од 1782. године када је главни лекар Бачке жупаније др Либертраут указао на висок садржај соли у језерској води, отворивши фабрику соли на источној обали. Прва хемијска анализа воде извршена је 1856.године. Вода Палићког језера је сумпоровита, алкална и муријатична, са температуром око 25°Ц. Минерална вода садржи литијум и рубидијум који су корисни у лечењу реуматичних и нервних обољења. Стронцијум као састојак минералног муља помаже код срастања костију. Због тога приликом исушења језера ради чишћења 1972. године није извађен сав муљ, јер су у њему концентрисане вредне минералне супстанце.
Вода и муљ лече реуматизам, ишијас, скрофуозу, кожна и гинеколошка обољења, нервна обољења. 
Лечење у Палићкој Бањи обавља се купањем у загрејаној води топлог купатила и блатним облогама у блатном купатилу. Блато се вади са језерског дна и загрева. У лечењу се користе још и масажа и електротерапија.

Бајнат је узвишење између Сенћанског пута, Малог Палића и Млаке. Првобитан назив је био Бајини хатови. Бајнат је био настањен од давнина. Ту је откривено бронзано налазиште из халштатског доба – 9. век п.н.е, затим сарматске посуде из 4. века, германски и аварски гробови из времена доласка Мађара у ове крајеве.

Бербански дани на Палићу су атрактивна привредно-туристичка манифестација, која се сваког септембра одржава на обали Палића. Ова манифестација, која се одржава у организацији Јавног предузећа «Палић-Лудаш», афирмише воћарске производе и њихову разноврсну успешну валоризацију. У оквиру Бербанских дана припрема се и бербанска парада, изложба воћа и поврћа, винска фешта, изложба, оцењивање и дегустација воћних ракија, бербански бал , богат културно-забавни програм и разноврсна угоститељска понуда.

Бандаш и бандашица: појмови се везују за Дужијанцу. Током жетве, пошто су њиве биле велике, долазило је до удруживања „банди”. Предводник је био бандаш који би и уговаро посао, а његова руковеташица – бандашица. То је био највреднији и најбољи пар. И данас се, у време обележавања Дужијанце, сваке године симболично бирају бандаш и бандашица.

Бувљак – Већ најмање две деценије Суботица се на географској карти Војводине, Србије, Југославије односно Централне и Источне Европе, поред низа специфичности, издваја и по овој пијаци. Они који је посећују зову је једноставно – „Бувљак”. Поред домаћих, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, постала је мека за купце и продавце из Русије, Украјине, Пољске, Словачке, Мађарске, Румуније…
Данас је ова пијаца прерасла у тржни центар са око 1.600 регистрованих радњи на тезгама и преко 200 локала. Уз Суботичане и житеље готово свих крајева Србије и даље јој у походе редовно долазе и купци и продавци из Босне и Херцеговине, односно Републике Српске, Хрватске и Македоније.
За хиљаде суботичких домаћинстава „Бувљак” је већ десетак година био и остао основни извор егзисенције, за Суботицу заштитини знак слободне трговине, а за домаће путнике ка Европи – обавезно стајалиште.

BOSS – Кафе пицерија Boss, једно од култних места за изласке у Суботици, постала је временом и једна од тачака препознавања нашег града. Boss је настао још далеке 1986. године. Развио је традицију добре услуге и широке понуде атрактивног менија и постао омиљено састајалиште гостију свих узраста. Пријатан амбијент, башта са погледом на галерију „Ликовни сусрет“ и богатство зеленила чине Boss посебно интересантним и пријатним у летњим данима.

Вермеш Лајош (1860-1945.), аристократа са Палића, организовао је Палићке спортске игре, претечу Олимпијских игара. Тек 14 година касније настале су олимпијске игре Пјера Кубертена у Атини. Палићке олимпијске игре игране су и лети и зими, све до 1914, када су прекинуте због рата. Лајош Вермеш је био и оснивач Суботичког гимнастичког друштва.

Велика тераса: Изградња Велике терасе на Палићу, у стилу сецесије, завршена је 1911. године, а сам објекат је у то доба био вишенаменски (посластичарница, ресторан, спратни део намењен забавама и баловима). Две велике отворене терасе красе предњу страну објекта, са препознатљивом резбареном оградом. Непосредно испред Велике терасе смештен је најмањи сецесијски објекат специјалне намене – Музички павиљон.
Велика тераса, са око 3.300 квадрата, као и још неколико објеката у Великом парку на Палићу, чини туристичко и културно језгро тог места. Тренутно је у току реконструкција Велике терасе.

Врлић, Субота, дворанин цара Јована Ненада, његов ризничар и намесник, чија се скулптура налази у центру града.

Водоторањ на Палићу изграђен је 1912. године. Он је представља симбол Палића и главни улаз на Палић.

Велика већница или Свечана већница Градске куће поново је 1991, после темељите обнове за прославу шест векова првог помињања града, засјала старим сјајем сецесије који су јој подарили пројектанти Марцел Комор и Деже Јакаб. Допунском техничком опремом ово је постала сала за концерте, венчања и скупове врхунског ранга, вероватно једна од најлепших у овом делу света. У мноштву невероватних детаља, издвајају се штитови на стропу већнице, који су се мењали са сваком новом власти. Данас су враћени првобитни симболи, међу којима мотиви са суботичког грба: Богородица са Исусом, св. Тереза Авилска и лав с мачем. Већницу красе и фантастични витражи: цар Фрањо Јосип и царица Марија Терезија са своја два пажа. Поред њих, ту је и галерија мађарских краљева и шест угледних људи из мађарске историје. Ти витражи су дела мајсторске радионице Микше Рота и Шандора Нађа.

Градска кућа је највећа и вероватно најлепша грађевина Суботице, изграђена у стилу мађарске сецесије 1910. године, по пројекту будимпештанских архитеката Дежеа Јакаба и Марцела Комора. Висока је 76m, а простире се на 5.838m².
Данас су у њој градска управа, музеј, историјски архив, бутици и банке.

Градска библиотека у центру града, са два Атланта у прочељу фасаде која носе барокни балкон, изграђена по пројекту Ференца Рајхла у необарокном стилу 1897. године, некада је била Градска касина. Данас је богата библиоткеа са фондом од преко 280.000 књига.

Гомборски сокак, живописна улица поплочана старом калдрмом, која данас носи назив Драпшинова а назив је добила по занатлијама „гомбарима“ (врпчарима). Данас је Гомборски сокак улица бутика, кафеа и ретких заната.

„Геронтолошки центар“ Суботица је социјално-здравствена установа за збрињавање одраслих и старих лица у Суботици. Основан је 1977. године интегрисањем радне организације Центра за кућну негу и помоћ старим и изнемоглим лицима и Дома за старе и пензионере. Ова јединствена установа кроз различите видове услуга обезбеђује помоћ у четири објекта геронтолошких клубова, где око 2.600 пензионера и других старих лица задовољава различите потребе; путем службе Кућне неге и помоћи, која је организована за 395 корисника у домском смештају (у три објекта категорисаних домова), капацитета за 519 корисника; у заштићеном (наменском) становању пензионера, где око 150 пензионера живи у једнособним конфорним становима; и кроз друге облике рада (исхрана, прање, пеглање веша, изнајмљивање слободних просторија и капацитета – соба за трећа лица итд.).
Геронтолошки центар, након 28 година постојања, и даље свакодневно успешно испуњава своју социјалну и заштитну функцију и излази у сусрет појединцу и породици.

Генерални конзулат Републике Хрватске: Суботица, Максима Горког 6,
Тел: 381 24 557 793
Факс: 381 24 556 158
Мејл: gkhr.subotica@mvp.hr
Интернет страница: http://rs.mvp.hr/?mh=336&mv=2041

Генерални конзулат Републике Мађарске: Суботица, Ђуре Ђаковића 3,
Тел: 024/554-811
Факс: 024/552-427
Интернет страница: http://www.mfa.gov.hu/kulkepviselet/Szabadka/sr/en_Konzuliinfo

„Galleria“ је интернационални хотелско–конгресни и пословни центар. Налази се у самом центру Суботице и представља једну од најлепших и најмодернијих зграда у Србији. Овај објекат површине 29.000m² чине три јединице: Хотел Galleria, Пословни центар Galleria и Тржни центар Galleria које повезује наткривени атријум.

Данило Киш, један од најплоднијих и најнаграђиванијих аутора са ових простора, рођен је у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, Црногорке. До 1942. године живи са родитељима у Новом Саду, где похађа први разред основне школе, а затим прелази у Мађарску, у очев родни крај, где завршава основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран у Цетиње подсредством Црвеног Крста. Тамо Киш живи до краја свог школовања. На Филозофски факултет у Београду Киш се уписује 1954. године, а у септембру 1958. године као први студент дипломира на катедри за Општу књижевност.
У то време, Киш је већ постао објављивани аутор.
Наиме, своје прве радове објављује са својих осамнаест година, далеке 1953. године, а касније се нижу дела различитих категорија, међу којима издвајамо чувене романи „Башта, пепео“, „Пешчаник“ и други, потом књиге приповедака „Рани јади“, „Гробница за Бориса Давидовича“, „Енциклопедија мртвих“, „Лаута и ожиљци“, као и књиге есеја „По-етика“, „Живот и литература“ и још много других.
Киш је један од најпревођенијих писаца, добитник низа угледних домаћих и престижних међународних књижевних награда, као и дописни члан САНУ. Преминуо је у Паризу, 1989. године.

„Данило Киш” је Фондација за омладинску културу и стваралаштво. Фондација има за циљ обликовање новог културног простора града. Низом пројеката из сфере културе, уметности, науке и кроз омладинске акције, Фондација жели да стару панонску даму, Суботицу, пробуди из равничарске поспаности. Данило Киш је отворен за све Суботичане који истински желе богат културни и друштвени живот. Фондација је градска институција која има за задатак промовисање вредности савременог, интеркултуралног, постмодерног и урбаног друштва.

Дужијанца је завршни буњевачки жетвени обичај на пољима. Веома је стар и датира још из времена пагана – слави се бог плодности. Овај обичај се временом претворио у општу земљорадничку славу и свечаност , на сваком салашу и у свакој земљорадничкој породици.
Дужијанца се везује за Марково, када се ишло на њиву где се обављао благослов жита.
Сама жетва – рис почињала је на Петровдан, макар и симболично, ако жито није дозрело.
Жито се слагало у снопове, снопље се ређало у круг, а на средини круга био је забоден колац, за који је био везан коњ. Коњ је копитама газио по снопљу, жито је остајало на земљи, а од горе је остајала слама. Прва варошка, обновљена Дужијанца била је 1968. године и од онда се тако слави. Свечана поворка, у којој доминира богатство буњевачке народне ношње, обилази град и на тај начин чува буњевачке жетвене обичаје од заборава.

Дом градских капетана, тачније некадашња кућа градског капетана Луке Сучића, непосредно поред Фрањевачке цркве, најстарија је кућа у Суботици, изграђена половином 18. века у стилу тзв. „провинцијског барока“.

Дудова шума: на месту овог данашњег градског парка крајем 18. века подигнут је дудињак како би се унапредио узгој свилене бубе. Овај привредни покушај није успео, али је дудињак израстао у Дудову шуму. Средином прошлог века уређена је као градски парк и временом постала омиљено шеталиште и спортски центар. Ту је још пре Првог светског рата изграђен први фудбалски терен у Суботици, касније тениски и други спортски терени, а у новије време и спортска хала.

Дечје позориште у Суботици почело је са радом 6. децембра 1934. као луткарско позориште. Инжењер Отон Томанић је био и творац суботичког луткарског позоришта, али и креатор на стотине комада који су се у њему играли. Био је сценограф, писац и редитељ јер је пре отварања био на луткарској едукацији у Љубљани.
Први професионални ансамбл формиран је у сезони 1953/54. године и од тада се Позориште развија. Данас спада у сам врх сценског стваралаштва за децу. 1960. године, извођењем прве живе представе „Дечаци Павлове улице”, луткарско позориште мења име у „Дечје позориште-Дјечје казалиште-Gyermekszínház”. За протеклих скоро седам деценија, Дечје позориште је израсло у установу чији организациони и уметнички ниво могу да одговоре на најсложенија питања савременог театра за децу.
Позориште годишње изведе 6 премијера, 2 на српском, 2 на мађарском, 1 на хрватском језику и један двојезичан новогодишњи програм. Укупан број годишње одржаних представа се креће од 200 до 230. Већина представа се приказује у кући, док се око 50 представа одигра на терену у земљи и иностранству.
Дечје позориште је суорганизатор Међународног фестивала позоришта за децу који се одржава сваког маја у Суботици.

Економски факултет у Суботици основан је 18. маја 1960. године. Педесет година након оснивања, развио се у савремену научно-образовну институцију захваљујући својој отворености за све нове трендове у настави и науци. Основна оријентација Факултета јесте образовање кадрова економског профила будућих менаџера. Иновирани наставни садржаји, усклађени с научним сазнањима у свету, високостручни кадрови, савремени методи рада и модерна техничко-лабораторијска опрема, гарант су стицања високог нивоа знања у области пословне економије.
На факултету је од оснивања до данас дипломирало преко 10.000 студената, преко 300 их је стекло академски назив магистра, а успешно је одбрањено 120 докторских дисертација.

Жута кућа, некадашња зграда банке, споменик је културе од великог значаја. Дело је познатог суботичког архитекте Титуса Мачковића, грађена у периоду од 1880. до 1883. године. Данас је у њој смештен Учитељски факултет на мађарском језику.

Женски штранд је дрвено летње купалиште на Палићком језеру. Изграђен је 1912. године у стилу сецесије. И данас је активан за купаче, забаву и одмор и прави је украс палићке обале.

Зоолошки врт Палић налази се у центру Палића, 6км од Суботице и 5km од ауто-пута Е-75 који спаја Будимпешту и Београд. Основан је 1949. године и данас се простире на 10ha. У парк врта складно су уклопљене животињске волијере и простори за одмор и разоноду. У парку расте преко 270 врста дрвећа и жбуња од којих су многе ретке и егзотичне врсте, попут либанског кедра и џиновске секвоје или ариша. Од домаћих врста издвајају се столетни храстови. На северној страни врта расту четинари а на јужној листопадно дрвеће. Остављено је и неколико мањих шумских формација. Простор обогаћује и оживљава многобројно цвеће у жардињерама, језерца, водоскоци и фонтане. Посетиоци могу да виде преко 50 врста животиња: бројне птице, неколико врста мајмуна, крупне сисаре, али и егзотичне животиње попут змија и тарантула. Током године Зоо врт посети око 160.000 људи.

Зелена фонтана: градећи и штитећи стари центар града, савремени архитекти комбинују модерну архитектуру с традицијом. Један од таквих објеката је зелена фонтана на главном тргу, изграђена 1985. године од керамике из чувене мађарске фабрике „Жолнаи“, по пројекту београдског архитекте Светилсва Личине.

Зелена већница Градске куће такође је раскошно украшена детаљима у стилу сецесије. Данас је то свечани салон Градоначелника, где он прима званичне делегације.